Neverovatno je kolika je to nebriga

Krajem ovoga leta (u septembru) selo Donji Statovac, na istočnim padinama planine Radan (opština Prokuplje) posetili su prvi nemački turisti. Radi se o bračnom paru Killmann ( Urlike i Rajner), rekreativcima, skijašima, ljubiteljima prirode, planinarenja, pešačenja, biciklizma kao i istraživanju novih prirodnih atrakcija.

Svoju prvu posetu ovom selu, sa malo žitelja ali sa prelepom prirodom, oni su iskoristili da vide i ostale prirodne atrakcije-Ripivode, Begovića grob, Prolom Banju, Đavolju varoš, pa u povratku preko Kuršumlije i Prokuplje .

Obično se u Nemačkoj kaže da gde dođe jedan nemački turista, sledeće godine dolazi i novih 100. U ovom slućaju to se sigurno neće dogoditi zbog katastrofalnog stanja puteva. Veliku avanturu je prestavljao i dolazak do samog Donjeg Statovca, naročito od Rankove Reke, gde prestaje asfalt i počinju veliki problemi zbog lošeg puta. Zbog nebrige lokalne samouprave, ili ne znam čega ovaj lokalni put nije ubačen na spisak za održavanje. Posebna avantura je bio put relacijom Donji Statovac-Bogojevac-Ripivode-Begovića grob. Inače put Rankova Reka – Donji Statovac – Bogojevac – Ripivode – Begovića grob je put za koji se žitelji ovih sela već više od četiri godie bore da se asfaltira ili popravi. Osim lošeg puta sve ostalo je za ove turiste bio lep doživljaj u prelepom prirodnom ambijentu.

Međutim, veliko razočarenje ovih stranih turista je bilo Prokuplje. Već na prilazu gradu iz pravca Kuršumlije, primetili su tvrđavu na Hisaru i poželeli da je vide. Poučen lepim iskustvom iz 2019.godine kada sam sa jednim stranim turistom, našim Slovakom Palom, inače već pa našim Statovčaninom (od 2018. godine redovni je gost Donjeg Statovca svakoga leta), ručali tada u restoranu na vidikovcu Savićevcu, dok se pod nama pružala panorama Prokuplja, pošli smo prvo na Hisar. Tamo nas je čekalo neprijatno iznenađenje. Umesto restorana, zatekli smo više nego deponiju smeća. Iako nisam iz Prokuplja, bio sam strašno postiđen i razočaran. Preskakanjem zida jer nema pristojne putanje od vidikovca i kroz šiblje smo se probili nekako do kule “Gornji grad” koja je donekle popravila utisak. I ovde može puno toga da se promeni na bolje. Pogled je zaklonjen visokim rastinjem, mnoge bitne i lepe stvari se ne vide, a pogotovu ni u naznaci Toplica i fenomen “epigenija” (Toplica je jedina reka u Evropi, koja jednim delom svoga toka teče uzbrdo i koja poseduje ovakav deo toka). Ovaj fenomen je uvršten i u turističku ponudu Prokuplja.

Ovo razočaranje nas je obeshrabrilo pa smo nastavili glavom bez obzira put Donjeg Statovca, preko Belog Kamena i Žitnog Potoka, napravivši jedan krug, bez obilaska centra grada.

Napomena

-Govoreći o Prokuplju, ostaje konstatacija da izgleda samo ovaj grad iz godine u godinu nazaduje, jer u odnosu na 2019.g uočili smo da ni gradski bazen nije radio ovog leta, a vide se i mnogi drugi nedostatci. Što se tiče Hisara i vrha (vidikovca) “Savićevca”, čudno je da nema bar poštovanja prema dr Aleksi Saviću (1878-1928), narodnom poslaniku i ministru zdravlja u Vladi Kraljevine SHS (Srba, Hrvata i Slovenaca) a koji je podario ovom gradu ovaj vidikovac, izabravši ga, a ovom gradu ostavio je neprocenjive vrednosti (mesto je po njemu dobilo ime). Na Hisaru je posadio 40.000 četinara donetih sa Karpata. Napravio je put oko brda –Put Dr Alekse Savića. Ovaj lekar je u Prokuplju sagradio tada modernu bolnicu sa 80 postelja, 14 kupatila, vodovodom, kanalizacijom i električnim osvetljenjem (u krugu bolnice je i njegov spomenik- postavljen 2009.g na 80-godišnjicu igradnje). U svim selima uveo je zdravu pijaću vodu, sagradio bunare, česme, pumpe. Osnovao je poljoprivrednu školu i brojne škole u selima.. Pošumio je goleti u topličkom kraju (samo na jednom posedu 50.000 borova, 200 lipa i 1.000 jasena). Kaldrmisao je ulice i trotoare u Prokuplju, kada je malo gradova i čaršija u Srbiji to imalo.

Prosto je neverovatno da nema sposobnih ljudi i kadrova i patriota u ovom gradu, da se nešto popravi, unapredi ili bar očuva od propadanja. Ne bih da spominjem (ne)poštovanje prema žrtvama čuvenog Gvozdenog puka, našim herojskim precima .

Ljubiša Milošević

Tekst je napisan krajem decembra i objavljen u dve Fejsbuk grupe, a mi imamo dozvolu autora za objavljivanje.