Demokratija kao kulisa, moć kao suština

Piše: Danilo Golubović

U ovoj zemlji politika više nije prostor sukoba ideja, već zatvoren sistem u kojem vlast i opozicija funkcionišu kao dve uloge iste predstave. Sukob postoji na površini, u izjavama, debatama i medijima, ali ispod toga dominira jedan isti obrazac ponašanja – borba za kontrolu, a ne za promenu.

Ta predstava svoj najogoljeniji oblik dobija u parlamentu. Skupština, koja bi trebalo da bude najviši dom javne rasprave, sve više liči na pozorište u kojem su uloge jasno podeljene, replike unapred naučene, a emocije prenaglašene. Poslanici se međusobno vređaju, optužuju, ponižavaju jedni druge pred kamerama, podižu ton i ostavljaju utisak dubokog sukoba.

A onda se svetla ugase.

Iza kulisa, isti ti akteri odlaze po dnevnice, sede za istim stolovima, u istim restoranima, odmaraju se od „teških sukoba“ i razmenjuju utiske. Ono što je pred građanima izgledalo kao lična netrpeljivost, pretvara se u profesionalnu rutinu. Rečenice iz skupštinske sale postaju anegdote uz ručak. Sledeća sednica već ima nove uloge, nove sukobe i nove aplauze.

Takav raskorak između javnog i privatnog nije samo utisak — on se prepoznaje i kroz konkretne situacije koje su ostale duboko urezane u javnom pamćenju. Jedan od upečatljivijih primera jeste odnos između Dragana Đilasa i Aleksandara Vučića tokom perioda pandemije. U vreme visokih tenzija i političkih podela, dogodio se incident u kojem su organizovane akcije sa okolnih zgrada uzvikivale uvrede usmerene ka njemu i njegovoj porodici. Reakcija je tada bila javna i emotivna, uz poruku da nakon takvog događaja više ne može biti nikakvog razgovora. Međutim, nekoliko meseci kasnije, neposredno nakon izbora, usledio je sastanak u institucijama države. Do danas, sadržaj tog razgovora nije detaljno objašnjen javnosti. U takvom kontrastu između izgovorenog i učinjenog, ne postavlja se pitanje da li je razgovor moguć, već zašto o njemu ne postoji transparentno objašnjenje koje bi građanima dalo uvid u suštinu odnosa koji se pred njima prikazuje kao nepomirljiv.

Istovremeno, postoji i treća pozicija – oni koji bojkotuju skupštinu. Njihova odluka se pravda nelegitimnim uslovima i odbijanjem da učestvuju u takvoj predstavi. I taj argument ima svoju težinu. Međutim, bojkot koji se završava na vratima skupštinske sale, a ne dotiče platu, privilegije i troškove, otvara pitanje doslednosti. Odbijanje da se učestvuje u radu institucije, uz istovremeno prihvatanje svih benefita koje ta ista institucija nosi, ne deluje kao otpor sistemu, već kao njegovo prilagođavanje.

Utisak zatvorenog sistema dodatno se pojačava kada se pogleda kako prolaze oni koji pokušaju da uđu spolja. Politička scena u Srbiji već više od tri decenije funkcioniše kao prostor u kojem se iste ili povezane garniture smenjuju između vlasti i opozicije, često menjajući pozicije, ali ređe obrasce ponašanja.

Kada se pojavi neko novi, reakcija sistema je često brza i ne zavisi striktno od toga da li dolazi sa jedne ili druge strane. Tipičan primer za to je Saša Radulović. U trenutku kada je ušao u parlament, skrenuo je pažnju na privilegije unutar same institucije, uključujući i cene u skupštinskom restoranu. Umesto da takav potez otvori širu raspravu o standardima i odnosu prema javnim resursima, reakcija je bila gotovo jedinstvena. Kritike su dolazile i iz vlasti i iz opozicije, uz poruku da se time „ne bave stvarnim problemima“. Time se dodatno učvrstilo pitanje: ko određuje šta je relevantno za javnost i zašto se određene teme sistematski potiskuju kada narušavaju ustaljeni okvir?

Takvi primeri pokazuju kako sistem reaguje na pokušaje izlaska iz poznatog obrasca. Umesto da se otvori prostor za drugačiji pristup, često dolazi do marginalizacije i povlačenja tih aktera iz fokusa, dok se politička scena vraća u već viđene tokove.

Na lokalnom nivou, ovaj obrazac postaje još siroviji. Tamo politika gubi i poslednje tragove ideologije i pretvara se u direktnu borbu za kontrolu nad resursima koji određuju svakodnevni život. Funkcija više nije javna odgovornost, već sredstvo opstanka. Izbori postaju proces u kojem glasovi znače obaveze, dugove i pritiske, a građani prestaju da budu učesnici i postaju sredstvo.

U tom kontekstu posebno se vidi i takozvana funkcionerska kampanja,gde se javne funkcije i institucionalni resursi koriste kao instrument političkog uticaja. U lokalnim sredinama, gde je pristup zapošljavanju, projektima i uslugama često direktno povezan sa političkom pripadnošću, kampanja prestaje da bude komunikacija ideja i postaje mreža očekivanja i zavisnosti. Glas se ne traži argumentima, već se podrazumeva kroz odnose koji su već uspostavljeni.

U takvom sistemu, građanin više nije politički subjekt, već resurs. Njegova uloga se svodi na broj u evidenciji, na potencijalnu podršku ili na faktor koji treba neutralisati ili pridobiti. Time se dodatno briše granica između javnog interesa i privatne koristi političkih aktera.

Pojava bojkota izbora unosi dodatnu složenost. Argument da su uslovi nefer ima svoju težinu, ali bojkot bez jasne strategije često proizvodi suprotan efekat od željenog. Napuštanjem procesa ne menja se sistem, već se ostavlja prostor onima koji u njemu već imaju prednost. Tako se stvara paradoks u kojem vlast pobeđuje učestvujući, dok opozicija gubi objašnjavajući razloge za neučestvovanje.

U takvom ambijentu pojavljuju se i nove energije, poput studenata i mladih koji pokušavaju da izađu iz ustaljenih obrazaca. Njihova snaga je u tome što nisu deo postojećih mreža i što deluju vođeni idejom, a ne interesom. Oni unose element drugačijeg pogleda, ali ostaje otvoreno pitanje koje istorija često postavlja: da li nove ideje uspevaju da zadrže svoje principe kada se suoče sa realnošću moći, ili vremenom počinju da reprodukuju iste obrasce koje su želele da promene.

Najveći problem ovog sistema nije samo u vlasti, niti samo u opoziciji, već u načinu na koji se politika razume i praktikuje. Dok god je fokus na kontroli, a ne na odgovornosti, svaka promena će ostati površinska. Građani, umorni od ponavljanja istih obrazaca, sve češće odustaju od aktivnog učešća, čime dodatno učvršćuju sistem koji ih isključuje.

Zato ova država ne funkcioniše kao prostor stvarnog izbora, već kao zatvoren krug u kojem se uloge smenjuju, ali pravila ostaju ista. Parlament ostaje scena, lokalni nivo ostaje teren kontrole, bojkot ostaje nedorečen, novi akteri nailaze na otpor, a ideje se sudaraju sa realnošću sistema.

Izlaz iz tog kruga ne zavisi samo od promene aktera, već od spremnosti da se promeni sam način na koji se moć razume i koristi. Bez toga, svaka nova runda političke borbe završiće se istim rezultatom — drugačijim licima u istom sistemu.

Ukoliko želite da podržite rad sajta, donaciju možete uplatiti putem žiro- računa: 160-6000001938574-59 ili možete da skenirate QR kod: