Piše: Danilo Golubović, kolumnista ProkupljePress
Čitajući jučerašnji intervju u internet izdanju poznatog švajcarskog nedeljnika Die Weltwoche, teško je oteti se utisku da pred sobom nemamo ozbiljan politički razgovor, već scenario za kakav jeftini triler. U svom prvom velikom istupu za jedan inostrani medij otkako je izgubio vlast na izborima, novi lider opozicije u Srbiji izneo je čitav niz neverovatnih tvrdnji – od toga da je u zemlji već počeo nekakav „lov na veštice“ i da se „nešto veoma čudno dogodilo u poslednjih sedam dana kampanje“, pa sve do apsurdne optužbe da pobednička studentska lista zapravo nema nikakav program, već joj je jedini cilj bio njegov potpuni progon i uklanjanje. Upravo taj tekst sa portala švajcarskog lista poslužio je kao direktna inspiracija za redove koji slede.
Kada pomislimo da doskorašnji gospodar Srbije više zaista ne može da pomeri granicu političkog apsurda, on pronađe način da nas sve razuveri. Poslednji intervju koji je dao stranim novinarima savršen je dokaz tog sunovrata. Ako bismo tražili pravi muzički i simbolički lajtmotiv za ovaj trenutak, teško da bi se našlo bolje poređenje od čuvenog albuma grupe Iron Maiden – samo što je u njegovom slučaju reč o onoj drugoj vrsti „života posle smrti“, dok je za sav misleći narod u Srbiji ovo konačno Life After Death u obliku političke slobode i čistog vazduha. Da budemo potpuno precizni: reč je isključivo o političkoj smrti, kraju jedne decenijske karijere i moći, bez ikakvih drugih konotacija.
Postoje ljudi koji se toliko srode sa foteljom da počnu iskreno da veruju da je ta koža zapravo deo njihovog anatomskog sklopa. Godinama su smatrali da su institucije, budžet, televizije sa nacionalnom frekvencijom i službeni automobili prirodni resursi nasleđeni rođenjem, a ne privremeni inventar koji im je narod pozajmio na određeno vreme. Zato je, kada se ta ogromna, autokratska imperija od stakla srušila u paramparčad, nastao potpuni šok. Prvo neverica, zatim faza poricanja, a onda onaj najtužniji deo – gubitak kontakta sa realnošću i lavina apsurdnih izjava za inostrane medije.
Gledajući političara koji je preko noći spao na opozicione klupe, prirodno se nameće pitanje: kako da uopšte prihvati novu realnost kada u svom životu nema nijedan jedini dan pravog radnog staža van državnih jasala i partijskih funkcija? Zbog toga i ne može da funkcioniše u bilo kakvom normalnom sistemu, jer nikada nije radio ništa drugo osim što je vladao. Gde je nestala sva ona silna samouverenost onog trenutka kada su nestali državni resursi? Gde je ispario taj bahati monolog, zamenjen šaputanjem švajcarskim novinarima o tome kako studentska lista – koja je na izborima ubedljivo pobedila i preuzela kormilo – navodno nema nikakav program, već postoji isključivo da bi se obračunala s njim?
Sindrom „Svi su protiv mene“
Kada čovek koji je deceniju i po suvereno vedrio i oblačio izgubi izbore, on ne vidi građane koji su se umorili od korupcije, lažnih obećanja, inflacije i svakodnevnog ponižavanja. Čak i kada u tom istom švajcarskom intervjuu, valjda u trenutku retke omaške, prizna da su mu presudili „arogancija mnogih njegovih ljudi koji su brinuli samo o sebi i postajali sve bogatiji“, on to izgovara kao da se radi o nekoj elementarnoj nepogodi s kojom on, eto, nije imao nikakve veze. Kao da ti isti lokalni šerifi, bahati direktori i partijski moćnici od juga do severa Srbije nisu godinama vladali upravo pod njegovim imenom i njegovim blagoslovom, dok su građani u unutrašnjosti gledali kako im se gradovi prazne, a javni novac sliva u privatne džepove.
On ni danas ne želi da prihvati da je studentska lista, nekadašnja alternativa, dobila poverenje većine i postala nova politička stvarnost. Ne, u njegovoj glavi izborni poraz ravan je kosmičkoj nepravdi i direktnom napadu na njegovu ličnost.
U toj paralelnoj stvarnosti, pobednička strana nema ideje i nema podršku naroda – ona navodno postoji samo kao mračna zavera čiji je jedini cilj političko ili fizičko uklanjanje bivšeg vođe. To je klasični mehanizam odbrane: lakše je stranim redakcijama prodavati priču o sopstvenom mučeništvu i globalnoj zaveri nego stati pred ogledalo i priznati da je narod jednostavno rekao „dosta“. Dosta je bilo monopola, nameštenih tendera, medijskog mraka i vređanja inteligencije.
Politička dezorijentacija i život u retrovizoru
Najtragičnije u celoj ovoj priči jeste to što lideri koji izgube apsolutnu vlast postaju potpuno nesposobni da deluju u uređenom demokratskom poretku. Naviknut da sudije, tužioci, direktori javnih preduzeća i urednici vesti skaču na svaki njegov mig, bivši vladar sada sedi u opozicionim klupama i bespomoćno gleda kako se svet okreće i bez njegove dozvole.
Optužbe izrečene u razgovoru za Die Weltwoche, gde se nova vlast bez trunke dokaza optužuje za navodne mračne planove i „autokratske metode“, nisu ništa drugo do očajnički vapaj za pažnjom. To je pokušaj da se po svaku cenu ostane relevantan u trenutku kada tlo klizi pod nogama, a nekadašnji saveznici okreću glavu. Izgubio je tok misli, izgubio je politički kompas, a najvažnije od svega – zauvek je izgubio vezu sa sopstvenim narodom.
Lekcija iz demokratije
Poraz na izborima nije smak sveta. U stabilnim demokratijama to je samo kraj jedne epizode i početak nove – sasvim obična smenjivost vlasti u kojoj pobednici preuzimaju odgovornost, a poraženi prelaze u opoziciju da bi konstruktivno kritikovali. Ali u sistemima koji su godinama građeni kao privatne, autokratske carevine, svaki gubitak pozicije doživljava se kao tragedija biblijskih razmera.
Građani su na izborima koje je studentska lista ubedljivo dobila poslali jasnu poruku: dosta je bilo drame, dosta je bilo patetike i dosta je bilo gledanja na državu kao na lični posed. Vreme je da se spuste zavese, ugase reflektori lažnog mučeništva i da se doskorašnji apsolutni gospodar navikne na onaj najteži mogući status za svakog autokratu – status običnog građanina koji mora da poštuje izbornu volju svog naroda. Za njega je ovo konačna politička smrt, ali za Srbiju, ovo je pravi Life After Death – početak dugo čekanog ozdravljenja društva.
Jer pravi Life After Death nije politička osveta, niti zamena jednog gospodara drugim.
To je život posle straha.
I možda je upravo to ono što Srbija najduže čeka.
Komentari