Ovih dana uređuju se seoski putevi kod Prokuplja. I to je nešto što bi trebalo da se podrazumeva u svakoj normalnoj sredini u 21. veku. I to ne da bude rizla, koju speru kiše i snegovi do narednog leta, već asfalt bre!
Ipak, kod nas se na rizlu čeka nekoliko stotina leta, kao što reče ona starija gospođa jednom, skoro tri stotine godina! Zato i ne čudi što su građani presrećni kada se nasipa neki kilometar puta koji ih povezuje sa svetom.
Tužno je to, mislim tužna je ta sreća. I tužno je što su usta tih meštana puna hvale usmerene ka gradskoj vlasti zbog toga što “im je omogućila uređenje puta”! Umilostivila se jeste, ali parama iz budžeta koji mi punimo, punimo, a onda molimo, kumimo, savijamo leđa i glave da se neka deonica nasipa. A oni kao magovi, klimnu glavom i prema našoj poslušnosti odluče hoće li ili neće ove godine da se nasipa neki put.
I onda se slikaju, uredno i paradno. Klimnu glavom na pohvale i obećaju da će opet da urede put, ako se glasa, ili ako si poslušan.
Zaboravljaju da i “neposlušni” daju novac za budžet i rizlu onim poslušnim ljubimcima svake, pa i ove vlasti.
Dakle ljudi, dodvoravajte se, gostite ih, obećavajte sigurne glasove, pa će možda i ono što bi trebalo da se podrazumeva, a to je rizla, ako ne asfalt, stići i u vašu ulicu. Ovim tempom, vaši praunuci možda dobiju i asfalt!
Biljana Roganović
Komentari