Ljudi, imala sam obezbeđenje, a nisam ni znala da mi treba!

Danas sam se baš osećala važnom, imala sam lično obezbeđenje. Može biti po prvi put u životu, od kako sam novinar, a ima tome skoro tri decenije. Uh, kad se setim koliko sam novinar, shvatim da imam dosta godina. Nego, da pređem na stvar.

Lepo se najavim da uradim vest o edukaciji protiv HIV i sve se činilo da je u redu. Pomenem, da ću da svratim i do stomatologije da slikam ortpan koji je konačno počeo sa radom i dobijem odobrenje. Prosto, držim se pravila, poštujem instituciju i najavim se kao i uvek i kažem šta mi je cilj. I odem u renovirani Dom zdravlja.

Primi me vrlo profesionalno doktor koji je bio u holu i realizovao akciju koja je najavljena. Pričamo mi tako, ja zapisujem, kad krajem oka vidim čoveka koji stoji malo dalje od nas, skoro neprimetno. Čini mi se u nekoj uniformi, ali nisam bila sigurna u prvom momentu, priznajem.

Ljudi naravno prolaze, neko i zastane i pita o čemu je reč. Hol je to javne zdravstvene ustanove i svako može da uđe. Dolaze ljudi zbog bolesti, ne da se šetaju. Ne šetam ni ja, samo sam na mestu događaja.

Toplo jeste, ali je slabo mesta za sedenje, pa prosto i da želiš da se malo ugreješ, nemaš gde da sedneš. Znači, dolaziš u nuždi.

Završim razgovor sa doktorom, pozdravim se sa poznanicima koji prolaze, uradim nekoliko slika, ali sve taj čovek nekako iz mojih leđa.

I krenem da slikam ortpan i tada sam već sigurna da on ide iza mene!

–Izvinite, vi me pratite– pitam starijeg vrlo tihog čoveka, čisto da se uverim da nisam paranoična.

Klimnuo je glavom i hteo je da mi objasni, ali tako divnom, uljudnom čoveku kojem se u očima vidi da je neprijatno, nisam htela da otežavam.

–Ma nema problema idite ukorak sa mnom, ne smeta mi. Samo vi radite svoj posao– kažem ja gospodinu kome su rekli da me budnim okom posmatra i prati u stopu.

I tako mi dok čekamo da sestra odluči da mi dozvoli da slikam ortopan, jer je već televizija bila, a ona ne zna da mogu i ja da ga slikam, pitam onako više razgovora radi moje obezbeđenje:

–A šta da moram kod lekara i tada biste me pratili? Mislim, svako može da slika unutrašnjost, ne moram to da budem ja.

On sleže ramenima, a ja se pokajem što sam pitala, jer nije on kriv.

Kada sam izlazila prokomentarisao je da mnogo brzo hodam (na to se žali čak i moje dete), pa sam usporila. Redno je da me moje obezbeđenje isprati do izlaza, da ga ne mučim, zato sam usporila.

Ipak sam se po izlasku pitala šta li kriju, pa i obezbeđenje mora da me prati…