Piše: Danilo Golubović
Već 13 godina vlast u Srbiji koristi jednostavan, ali opasan narativ: “Oni prethodni sve upropastili”. Istina je da su prethodne vlasti često loše upravljale državom – ekonomija je stagnirala, obrazovanje i zdravstvo su bili zapušteni, korupcija je bila prisutna, a socijalna politika neadekvatna. Upravo zbog tih propusta i neuspeha, građani su im oduzeli poverenje i prethodni su izgubili vlast. Međutim, današnja garnitura vlasti koristi ovu frazu ne da bi ispravila greške prošlih, već da bi opravdala sopstvenu inertnost, nesposobnost i manipulaciju javnim mišljenjem.
Nije reč o pukom nostalgijskom poređenju sa prethodnicima, nego o sistemskoj strategiji da se javnost odvoji od stvarnih problema, da se realni neuspeh predstavi kao nastavak ili posledica prethodnog lošeg upravljanja. Svi ključni sektori – ekonomija, obrazovanje, zdravstvo, socijalna politika – ne pokazuju trajni napredak, a građani se svakodnevno suočavaju sa posledicama. Plate stagniraju, troškovi života rastu, a svaka najavljena reforma ili najava razvoja ostaje na nivou verbalnog obećanja, dok javni resursi ostaju u rukama privilegovanih i partijskih struktura.
Ova vlast se ne suočava sa realnim problemima. Studenti su u poslednjih nekoliko godina, zbog pada nadstresnice i nedostatka ozbiljne infrastrukture, praktično blokirali državu. Nije ih sprečila samo prirodna nepogoda ili nedostatak prostora, nego strukturalna nebriga države koja ne vidi obavezu da omogući osnovne uslove za funkcionisanje institucija. I dok studenti stoje iza zatvorenih vrata, sistem i dalje funkcioniše po principu “sve je u redu”, jer javnost je navikla da veruje da su prethodni krivi za sve. Ako bi isti princip primenili radnici u firmama – ušli bi na kapiju, vidio bi ih portir, a onda izašli sa radnog mesta i primili platu – društvo bi eksplodiralo i ostalo bi nistavilo. Ali ovde, kada se radi o opoziciji u poslednjih desetak godina, stvari postaju apsurdno groteskne. Oni bojkotuju izbore, bojkotuju skupštine, ne rade ništa što bi trebalo da rade, a platu primaju redovno. Skupština funkcioniše kao prazna ceremonija sa pedesetak poslanika ,ostali samo prijave prisustvo i odu kući, dok narod plaća njihove plate. Zamislite sada koliko bi takav odnos prema radu bio haotičan u bilo kojoj realnoj organizaciji ili preduzeću – da zaposleni rade po principu bojkota, da prijave se portiru i odu sa posla. Ali u politici, ovaj sistem funkcioniše, jer se pravila ne primenjuju jednako, a narod je naviknut na izgovore i manipulaciju.
U ekonomskoj sferi, ova vlast je uspela da stvori iluziju stabilnosti dok se stvarnost urušava. Plate stagniraju, penzije se bore sa inflacijom, dok elite i privilegovani akumuliraju kapital iz subvencija, javnih nabavki i direktne kontrole resursa. Svaka najavljena investicija, svaka nova industrija ili razvojni projekat, često završi u rukama partijskih poslušnika ili stranih investitora koji privatizuju profit, dok društvena korist ostaje minimalna. Retorika o “prethodnima” služi da opravda neuspeh u strateškom razvoju zemlje i sakrije namernu inertnost.
Korupcija i nedostatak vladavine prava su sistemski problem. Nepotizam u javnoj administraciji, spora ili selektivna primena zakona, zloupotreba javnih resursa – sve to stvara blokade u svakodnevni život građana. Javna preduzeća ostaju neefikasna, dok država ne reaguje, jer je interes politike iznad interesa građana. U školama i univerzitetima, studente nazivaju ,teroristima , strnim plaćenicima, i blokaderima, zbog pada nadstresnice ili zbog neadekvatnih uslova, dok političari primaju plate i prave predstave u skupštini – prazne sale, prisustvo prijavljeno i gotovo.
Medijski prostor je postao instrument političke manipulacije. Veliki mediji su pod kontrolom vlasti, dok kritički mediji bivaju marginalizovani ili ekonomskim i političkim pritiscima eliminisani. Javnost je bombardovana pojednostavljenim analizama, populističkim izjavama i narativima koji uvek vraćaju krivicu na “prethodne”, dok stvarni problemi ostaju nevidljivi. Opozicija, koja bi trebalo biti kontrapunkt, svojim bojkotiom potvrđuje inertnost sistema. Oni ne rade svoj posao, ne učestvuju u raspravama, ali primaju platu i uživaju u privilegijama. Ako bi obični radnici tako postupali, došlo bi do neposrednih posledica – blokade proizvodnje, prekid usluga, sankcije. Ali u politici, ovaj sistem funkcioniše, jer se pravila ne primenjuju jednako.
Socijalna politika je površna i selektivna. Programi pomoći i subvencije često su kratkog trajanja, politički motivisani i ne rešavaju osnovne probleme građana. Dok građani trpe posledice nedostatka infrastrukture, lošeg obrazovanja i zdravstva, vlast koristi populističke slogane da prikrije sopstvenu nesposobnost. Nejednakost raste, mladi odlaze u inostranstvo, a odluke o budućnosti zemlje se donose bez stvarne odgovornosti i transparentnosti.
Posebno je zabrinjavajuće to što se u politiku puštaju ljudi koji nisu kompetentni i koji svoje godine i zdravlje više ne čine efikasnim za obavljanje ozbiljnog rada. U tom kontekstu, ne bi trebalo dozvoliti da lekari, koji su školovani da leče i rade u bolnicama, učestvuju u politici, jer njihovo prisustvo u politici skreće fokus sa primarne delatnosti za koju su se školovali, a time i ugrožava sistem zdravstvene zaštite. Isto tako, broj poslanika treba smanjiti – barem na 200 mesta, jer ovako velika i neefikasna skupština postaje simbolična i prazna. Osim toga, u politiku ne bi trebalo puštati ljude starije od 65 godina, jer zakon predviđa penzionisanje i ograničava njihovu sposobnost za rad – oni više nisu sposobni za obavljanje bilo kakve radne delatnosti. Ovo pravilo treba da važi jednako za sve političke strukture – i opoziciju i poziciju – pa tako i za rad u skupštini, gde ljudi sa 70 i više godina donose minimalan doprinos, a troše javne resurse bez realnog učinka. Napominjem da ovo ne važi na pravo glasa, već samo na aktivno učestvovanje u strukturama vlasti koje donose odluke.
Kultura i moralni prostor nisu imuni na ovo stanje. Kulturne institucije i inicijative često služe za legitimizaciju vlasti, dok kritički i kreativni glasovi bivaju marginalizovani. Moralni standard u javnom životu opada, jer pasivnost i inertnost postaju norma, a kritičko razmišljanje građana je obeshrabreno.
Sve ove pojave – inertnost, korupcija, blokade u obrazovanju, medijska manipulacija, opozicija koja bojkotuje, a prima platu, starosna neprimernost u politici i lekari u partijskim strukturama – jasno pokazuju da fraza “oni prethodni sve upropastili” više nije retorički trik, nego maska za sopstvenu nesposobnost. Realnost poslednjih 13 godina je da vlast koristi prošlost da opravda svoje propuste, dok strukturalni problemi ostaju nerešeni. Građani trpe posledice, studenti stoje pred zatvorenim vratima da pokazu vlastima nedostatke institucija, radnici su prepušteni samostalnom snalaženju, a politički privilegovani funkcionišu izvan zakona i normi koje važe za sve ostale.
Ako Srbija želi stvarni napredak, potrebno je razotkriti ovu frazu kao iluzornu, zahtevati odgovornost od vlasti i opozicije, primeniti iste standarde rada i odgovornosti koji važe za sve građane, smanjiti broj poslanika, ograničiti starosnu granicu za učestvovanje u vlasti i osigurati da ključni profesionalci, poput lekara, ostanu fokusirani na svoja stručna zvanja, a ne na političke privilegije. Samo tada društvo može izaći iz ciklusa inertnosti, privilegija i prazne retorike i krenuti ka pravoj reformi i razvoju.
Ukoliko želite da podržite rad sajta, donaciju možete uplatiti putem žiro- računa: 160-6000001938574-59 ili možete da skenirate QR kod:
Gospodin,čije ovo tekst,očito je iz redova žutih…Baš onih,koji su zajedno sa g17,spo i njihovim satelitima uništili,ali uništili sve u Srbiji..N samo materijalno već sve ljudske vrednost…Od toga se jedno društvo oporavlja godinama ili se nikada ne oporavi…Njveće zlo koje je zadesilo Srbiju je onaj ozloglašeni,prokleti 5 Oktobar kada su vlas preuzeli najgori medju najgorima…A to potenciranje na studentima, na mladima je izlizano i pogrešno..Danasnji mladi i studenti neznaju ništa,bukvalne neznalice..Nikada u istoriji zemlje nismo imali gluplju mladež-studente…Nikada ! I to je posledica hohštaplera od nesrećnog 5 Oktobra..Tog zla nad svim zlima kada smo doživeli ponor…tOG je dana uvedeno neznanje,lopovluk,ne poštovanje..Uveden je nemoral,srozani smo duboko u blato do ramena..Narod je postao toliko pokvaren,zloban, pakostan, sebičan.Nema više ni lj od ljudskosti,ni p od poštenja…Sreća je jedina da postoji Vučić koji grčevito radi i daje sve od sebe da se stvai poprave…No nije mu ni malo lako sa ovako pokvarenim neznalicama,amoralnim ljudima…
Nisam član nijedne partije i ne glasam upravo zato što ne prihvatam slepu podelu na ‘naše’ i ‘njihove’. Svaka vlast nosi odgovornost za stanje u društvu — i pre i posle 5. oktobra. Nije ozbiljno svaljivati sve na jedan datum, a istovremeno idealizovati druge. Ako su mladi danas loši, ko je poslednjih godina vodio obrazovanje, medije i institucije?
Ali mene iskreno zanima — čemu tolika mržnja? Čemu generalizacije da je čitav narod pokvaren i da su svi mladi neznalice? Takve reči ne popravljaju društvo, one ga dodatno truju.
Jer kad počnemo da verujemo da su svi oko nas bezvredni, tada smo već odustali od sopstvene odgovornosti. A društvo se ne ruši samo lošim odlukama vlasti — ruši se i tonom kojim govorimo jedni o drugima.
Koju zuti i G17 kad su prakticno svi u Sns?
Želim da pojasnim – u mojoj analizi nije reč o diskriminaciji po godinama, već o principu sistemskih pravila i odgovornosti. Zakon o penzionisanju postoji jer rad i odgovornost imaju svoje granice – posebno u teškim uslovima kao što su rudari, građevinci i drugi fizički zahtevni poslovi. Pored toga, mnogi ostaju na poslu jer im je dobro i zbog materijalne motivacije, i time blokiraju mesta mlađima. Zakon mora da se poštuje upravo zato što vraća društvo na pravi put i prave vrednosti – stariji odlaze u penziju kada je vreme, a mladi dobijaju šansu. Sistem i pravila postoje da važe za sve, a ne da zavise od ličnih osećaja ili koristi.
Šta bi rekao Tramp. Imate ljude od 80, 90 godina koji su oštri kao žilet totalni pobednici a imate one druge poput uspavanog Džoa koji ne može da nađe izlaz sa bine. Ja se osećam kao da mi je 35 možda i mlađe. Moji lekari kažu gospodine predsedniče vaši rezultati su neverovatni nikada nismo videli nešto slično.