Piše: Danilo Golubović
Postoje teme koje ne staju u televizijske emisije i ne troše se u brzim internet debatama. Jedna takva, tiha i teška, stoji ispisana na ekranu RTS teleteksta: „Žene u očima muškaraca – od domaćica kojima treba gazdovati do života u paralelnoj stvarnosti.“ Kada se televizor ugasi, pikseli nestanu, ali pitanje ostaje ukucano u našu svakodnevicu: kako muškarci u Srbiji zaista vide žene?
Odgovor nije jednostavan. Zapravo, živimo u dve Srbije koje savršeno funkcionišu istovremeno.
U prvoj Srbiji muškarac je i dalje „glava kuće“, a žena „stub porodice“. To zvuči lepo, gotovo svečano i poetski, sve dok se ne zapitamo: ko donosi ključne odluke, ko raspolaže novcem, ko automatski odustaje od posla kada dete dobije temperaturu i čije se ambicije prve prinose na žrtvu? Moderni patrijarhat retko viče i lupa šakom o sto. On se danas krije iza perfidnih komplimenata: „Ma, ona to bolje radi“, „Ona prosto uživa da kuva“, ili „Majka je ipak majka“. Tako se nametnute uloge pakuju u celofan „slobodnog izbora“, iako su često samo nedostatak alternative.
U drugoj Srbiji od žene se očekuje da bude superheroina bez prava na umor. Da bude uspešna u karijeri, bezgrešna majka, brižna ćerka, atraktivna partnerka, menadžerka kućnog budžeta, psiholog i logističar porodičnog života. I pritom da sve to radi sa osmehom, kao da je ništa od toga ne košta. Društvo joj stalno poručuje da može sve, ali ga ne zanima da li mora baš sve.
Najparadoksalnije je što ove dve Srbije nisu podeljene geografski. One dele istu ulicu, istu zgradu, često i isti krevet. Ista žena u kancelariji vodi ozbiljne projekte i donosi odluke, a na kućnom pragu se vraća u ulogu jedine osobe koja zna gde su dečije čarape, kada je roditeljski sastanak i šta nedostaje u frižideru. Njena profesionalna ravnopravnost prestaje tamo gde počinje kućni prag.
Muškarci, sa druge strane, prečesto govore o ženama sa pozicije lažne superiornosti onih koji su „sve shvatili“. „Žene su komplikovane.“ „Žene traže sigurnost.“ „Žene su previše emotivne.“ Koliko puta smo ponovili ove fraze? A koliko puta smo zaista seli i saslušali ženu – bez potrebe da joj objasnimo kako zapravo treba da razmišlja i oseća?
Problem nije u tome što imamo različita mišljenja. Problem je što žene posmatramo isključivo kroz funkciju, a premalo kao pojedince. Kao da su pre svega nečije supruge, majke ili ćerke, a tek na kraju osobe sa sopstvenim talentima, autentičnim strahovima i ličnim planovima.
Srbija se promenila. Žene su obrazovanije nego ikad, drže katedre, vode kompanije, operacione sale i ministarstva. Ali društveni kodovi se menjaju sporije od zakona. I dalje paralelno žive žena koja nema ni metar kvadratni imovine na svoje ime i ona koja upravlja korporativnim milionima. Obe su lica iste zemlje.
Zato više nema smisla postavljati pitanje kakva žena treba da bude. Vreme je da se zapitamo kakvi muškarci želimo da budemo. Oni koji dodeljuju uloge i udaraju pečate, ili oni koji poštuju tuđu slobodu.
Jer ravnopravnost nije matematičko izjednačavanje, niti rat polova u kome muškarci gube svoje mesto. Ravnopravnost je samo pravo da niko ne bude zarobljen u scenariju koji nije sam napisao.
Na kraju, ova promena neće stići iz Skupštine, niti sa društvenih mreža. Počeće onog trenutka kada prestanemo da tretiramo žene kao „tematsku kategoriju“ ili statistiku na teletekstu, i počnemo da razgovaramo sa njima kao sa ljudima.
Između šporeta i paralelnog univerzuma ne nalazi se „žensko pitanje“.
Tamo se nalazi ogledalo u kome se vidi kakvo smo društvo postali.
Ukoliko želite da podržite rad sajta, donaciju možete uplatiti putem žiro- računa: 160-6000001938574-59 ili možete da skenirate QR kod:
Komentari