U vremenu kada se sela prazne, kuće ostaju zaključane, a uspomene nestaju zajedno sa ljudima koji su ih čuvali, Radivoje Maksimović iz podjastrebačkog sela Resinac rešio je da tome stane na put. U svojoj 87. godini objavio je monografiju “Resinac i jedanaest susednih sela”, delo koje je svedočanstvo o životu, navikama, običajima i ljudima jednog kraja koji nestaje. Na 1. 000 strana opisana je prošlost sela, ljudi i ostavljen trag o jednom vremenu.
U mladima je prepoznao “skromno znanje o poreklu svojih familija”, pa ga je to, kako ističe, nateralo da ostavi trag o generacijama koje su stvarale selo, radile, ratovale i nestajale, ostavljajući “životni trag i dela” po kojima ih potomci pamte. On kaže da ga je upravo njegovo rodno mesto, obavezalo da o životu u njemu ostavi makar malo pisanog traga, pa je rešio da izda knigu.
Sva opisana sela u monografiji danas dele istu sudbinu: sve manje mladih, sve više praznih kuća.
Višegodišnja istraživanja, sakupljanja dokumenata, rada u arhivima i razgovora sa poslednjim živim svedocima starog vremena – sve je to rezultiralo kapitalnim delom za koje autor skromno kaže da je „samo pokušaj da se nešto sačuva od zaborava“.
U knjizi se opisuju stari verski običaji koji danas postoje samo u tragovima, a Maksimović beleži da su se u selu nekada poštovala „sveta stabla“ – veliki hrastovi, kruške ili lipe oko kojih se narod okupljao u vreme praznika, ispod kojih je sveštenik čitao molitvu, a narod beležio dan i godinu događaja.
Kao dobar poznavalac istorije i mentaliteta svog kraja, Maksimović je monografiju napisao jednostavno i razumljivo, kroz priče o životu običnih ljudi, tako da je svi mogu čitati i mongrafija postaje zapravo zbirka stvarnosti i svedočenja.
Njegov rad je jedna velika spomen-knjiga narodu koji je vekovima živeo podno Jastrepca, selu koje je davalo ratnike, seljake, dobre domaćine i učenike, i koje je i kroz najteže periode sačuvalo svoju posebnost. Autor poručuje čitaocima da se okrenu svojim korenima, da dopune ono što je on zapisao, da kroz ovu knjigu razumeju svoj identitet i istoriju – jer kako kaže “ako se to zaboravi, izgubili smo sve”.
Kao istoričar, više od četiri decenije posvetio je prikupljanju podataka o svom selu i okolnim mestima – od starih dokumenata, fotografija i matičnih knjiga, do porodičnih predanja i svedočenja najstarijih meštana. Danas se smatra jednim od poslednjih seoskih hroničara, ljudi koji su, upornošću i ličnom posvećenošću, sačuvali ono što bi bez njih zauvek nestalo.
Ukoliko želite da podržite rad sajta, donaciju možete uplatiti putem žiro- računa: 160-6000001938574-59 ili možete da skenirate QR kod:
Komentari