Piše: Danilo Golubović, kolumnista ProkupljePress
Postoji jedan od najopasnijih apsurda duboko podeljenih društava: trenutak kada ljudi počnu da posmatraju deo sopstvenog naroda kao da su stranci u sopstvenoj zemlji.
Kako je moguće da ljudi koji su rođeni u istoj zemlji, govore istim jezikom, žive u istim gradovima, rade na istim mestima i dele istu svakodnevicu, odjednom budu predstavljeni kao neko tuđ, kao neko ko ne pripada?
Najpre se menjaju reči. A iza promenjenih reči često ostaje isti obrazac.
Građani koji drugačije misle počinju da se nazivaju „stranim plaćenicima“, „izdajnicima“, „teroristima“ ili ljudima koji navodno rade protiv sopstvene zemlje. Kasnije se etikete menjaju — dolaze novi izrazi, poput „blokadera“ — ali suština ostaje ista: politički protivnik se više ne predstavlja kao čovek sa drugačijim mišljenjem, već kao pretnja.
U tom trenutku više se ne raspravlja o argumentima. Ne pita se: „Zašto neko misli drugačije?“ Umesto toga postavlja se pitanje: „Čije interese zastupa?“ Čovek se više ne ocenjuje po onome što govori, već se unapred sumnjiči zbog toga što pripada drugoj strani.
To je trenutak kada politika prestaje da bude borba ideja i postaje borba identiteta. Kada se ljudima pokušava oduzeti pravo na pripadnost samo zato što nisu politički saglasni.
Najopasniji deo tog procesa jeste stvaranje mržnje. Jer mržnja ne traži dokaze. Ona ne vidi čoveka, već etiketu. Ona ne čuje priču pojedinca, već samo pripadnost grupi.
Tada komšija više nije komšija. Kolega više nije kolega. Prijatelj više nije prijatelj. Pred ljudima se stvara slika da preko puta njih ne stoji sugrađanin sa drugačijim stavom, već neprijatelj koji želi njihovoj zemlji zlo.
A kada se jednom uspostavi takav pogled na svet, društvo počinje da gubi ono najvažnije — poverenje.
Posebno je paradoksalno kada se taj mehanizam vidi kod ljudi koji su nekada bili simboli zajedništva. Sportski heroji, umetnici i javne ličnosti često su u trenucima uspeha predstavljani kao ljudi koji pripadaju čitavom narodu. Njihova imena se skandiraju, njihovi uspesi slave se kao zajednička pobeda, a institucije ih dočekuju kao ponos zemlje.
A možda je upravo primer Dejana Bodiroge jedan od najupečatljivijih simbola tog paradoksa.
Postojalo je vreme kada je njegovo ime bilo gotovo sinonim za zajednički sportski ponos. Sa tribina i u trenucima velikih reprezentativnih pobeda čulo se: „Mi imamo svoga Boga, ime mu je Bodiroga.“ Hiljade ljudi su njegovo ime izgovarale kao simbol nečega što pripada svima — bez obzira na političku pripadnost, stranku ili ideologiju.
Bodiroga tada nije bio „njihov“ ili „naš“. Bio je jednostavno — naš reprezentativac, naš sportski heroj, čovek čiji su uspesi okupljali ljude.
Ali politički život pokazuje koliko brzo društvo ume da promeni način na koji posmatra istu osobu.
Kada javna ličnost zauzme stav koji se ne uklapa u dominantni politički narativ, ono što je nekada bilo zajedničko može početi da se posmatra kroz prizmu političke pripadnosti. Isti čovek koji je nekada dočekivan kao simbol ponosa može odjednom biti označen kao „blokader“, kao pripadnik „druge strane“, pa čak i kao neko čiju lojalnost zemlji pojedinci počinju da dovode u pitanje.
I tu nastaje apsurd.
Nisu nestale medalje.
Nisu nestale pobede.
Nisu nestale godine tokom kojih je predstavljao svoju zemlju.
Nisu nestale hiljade ljudi koji su nekada klicali njegovom imenu.
Promenio se politički kontekst — a sa njim i etiketa.
U tome i jeste snaga ovog primera. Ne zato što treba od jednog sportiste praviti politički simbol, već zato što pokazuje koliko je opasno kada političko neslaganje počne da određuje ko je „naš“, a ko više nije.
Ako je čovek dovoljno „naš“ dok donosi medalju, ali postaje „njihov“ čim iznese politički stav koji nam se ne dopada, onda problem nije u tom čoveku.
Problem je u načinu na koji smo počeli da merimo pripadnost.
Jer pripadnost zemlji ne bi smela da zavisi od političke poslušnosti.
Ali kada takvi ljudi iznesu stav koji se ne uklapa u očekivanja određenih političkih krugova, deo društva ih odjednom posmatra drugačije. Od simbola ponosa mogu postati meta etiketa i osuda.
Tada se otvara bolno pitanje: kako neko ko je godinama predstavljao svoju zemlju, donosio joj radost i okupljao ljude, može odjednom biti prikazan kao neko ko joj ne pripada?
Odgovor je u opasnosti politike podela. Kada se pripadnost zemlji počne meriti političkom poslušnošću, tada država prestaje da bude zajednički dom svih građana i postaje prostor u kojem su neki „pravi“, a neki navodno „tuđi“.
Ali zemlja ne pripada samo onima koji trenutno imaju vlast. Ona pripada svima — i onima koji podržavaju vlast, i onima koji je kritikuju, i onima koji traže promene.
Najveća tragedija jednog društva nije kada ljudi imaju različita mišljenja. Različita mišljenja su prirodna. Najveća tragedija je kada ljudi počnu da veruju da zbog tih razlika više nisu jedni drugima ljudi.
Jer izbori prođu. Vlasti se promene. Slogani utihnu.
Ali ako iza njih ostanu mržnja, nepoverenje i duboki rovovi među običnim ljudima — onda je izgubljeno nešto mnogo veće od jedne političke bitke.
Izgubljen je osećaj da svi, uprkos razlikama, pripadamo istom domu.
A možda je upravo zato najvažnije sačuvati jednu jednostavnu misao:
Ne moramo da mislimo isto da bismo pripadali istoj zemlji.
Jer onog trenutka kada politički protivnik postane stranac, a komšija neprijatelj, više ne gubimo samo politički dijalog.
Počinjemo da gubimo jedni druge.
Ukoliko želite da podržite rad sajta, donaciju možete uplatiti putem žiro- računa: 160-6000001938574-59 ili možete da skenirate QR kod:
