Moram zaista da čestitam dvema školama na odlučnosti. Sa zadovoljstvom kažem: „Bravo Gimnazijo, bravo Tatkovci!“
Svakako lepo je i od drugih nastavnika koji su podržali današnje okupljanje, u doduše manjem broju, ali eto čak možda ako razmislim, posebno njima treba da se čestita, jer su ustali, a manjina su. Za to treba hrabrost. Nije lako u vremenu beznađa, bezakonja i straha, odoleti pritisku. Lako je u stvari, ako si ispravan, pa nema ko da te i čime ucenjuje, ili ako osećaš samilost, pa te duša boli i znaš da treba da podržiš one koji su stali. Ako svega toga nema, onda idemo dalje.
Na žalost, nisu svi osetili hrabrost, odlučnost, ili ih jednostavno nije briga, jer im sutra ništa ne znači. Dovoljno je da danas oči tog nekog direktora nisu uprte u njega, jer ako jesu, mora da ih spusti, podvije grbaču i ćuti.
Reečnica :“Moram, ucenjuju me!“ nije opravdanje, već rušenje dostojanstva i osnovnim prava Ustavom zagarantovanih, a onaj ko te ucenjuje danas, radiće to i sutra, i za pet dana. I deca će da po ugledu na roditelje kleče pogrbljena i onda će ovaj roditelj danas da se seti nereakcije i svog straha i jednoga dana griža savesti mora da proradi.
Trebalo je kolege da budemo jedinstveni. Posebno vi koji „mnogo radite“, pa ste i danas to dokazali.
Danas je prošlo, a već sutra, prekosutra…jednoga dana pitaće vas mladost gde ste bili kada se lomilo bagrenje?
