Snovi, fascinantne filmske priče koje projektujemo u svojim glavama dok spavamo i u kojima smo upravo mi režiseri, scenaristi, glavne uloge i sve ostalo. Dodelimo još po koju ulogu likovima koji vešto odigraju svoj deo, ali oni su tu zahvaljujući našoj volji, nesvesni svoga postojanja u svetu van filmske priče, a u realnosti nesvesni svoje uloge u našem filmu. Iako se možda čini da ove priče nastaju same od sebe i da smo samo učesnici, ostaje činjenica da je naša volja ipak presudna za njihovo postojanje, formu i sadržaj od početka pa do samog kraja. Tužno je što velikog broja tih priča uopšte nismo svesni te im je sudbina da nakon prve projekcije potonu u zaborav ostavljajući za sobom nakon buđenja tek neki utisak, često neodređenu emociju, a čak i one koje prežive zaborav ostaju u sećanju njihovog tvorca kao jedine publike tek kratko vreme da bi posle svoje prve i jedine projekcije ubrzo bile prepuštene zaboravu.
Ne znam kako nastaju ali pretpostavljam da se iz konfuzije svakodnevnice i brojnih pitanja koja ostaju bez odgovora, u trenucima sna vrši selekcija informacija, slika i događaja, te njihovo čudesno mešanje i uklapanje u neke nove narativne celine, naizgled nepovezane ali za nas ipak u bitnoj vezi koju otkrivamo tek u mračnim dubinama podsvesti a tokom sna ih pretvaramo u čudesne filmske priče. Uloga ovih priča nije da nas zabave, nasmeju ili uplaše, već da nas dovedu do odgovora i rešenja koja nam u budnom stanju izmiču. Zato ih zapisujem, pokušavajući da sačuvam od zaborava i rastumačim ono što mi moje biće poručuje.
*
* *
Suton se spušta nad nepoznatu autobusku stanicu. Na peronu stoji čovek i čeka svoj polazak. Oko njega je gužva, vreva užurbanih ljudi. Jedni nekud polaze, drugi od nekud dolaze. Jedni nekog ispraćaju, drugi nekog dočekuju. Čovek koji čeka svoj polazak moj je prijatelj. Dobri, stari, dokazani prijatelj iz detinjstva. Pre mnogo godina rešili smo da svoje prijateljstvo podignemo na viši nivo te se okumismo. Dakle moj Kum čeka autobus, presedajući na nekoj nepoznatoj stanici. Dolazi mi u posetu. Nismo se videli par godina, otkako sam otišao da radim u drugu državu, u Slovačku. Sada je vreme da se vratim ali pre toga želeo sam da dođe kod mene i vidi gde sam proveo deo svog života. Tolike godine smo nerazdvojni i znamo sve jedan o drugom, pa mi je želja da dođe i upoznam ga sa ovim delićem svog života u kome nije učestvovao. Pristao je. On koji ne voli putovanja, ne voli promene, ipak je pristao da se otisne na put u nepoznato. Sada je na nepoznatoj stanici i čeka ukrcavanje u autobus kojim će doći kod mene.
Bezbroj sati i bezbroj kilometara kasnije autobus stiže na stanicu, njemu takođe nepoznatu, a meni dobro poznatu. Stanicu na kojoj sam u jednom periodu boravka u tuđini provodio slobodno vreme posmatrajući ljude koji putuju, razmšljajući o njihovim životima i sudbinama kao o neispričanim pričama u kojima su likovi sami sebi dovoljni i nemaju želje ni potrebe da ispune svrhu priče, osvajajući srca drugih ljudi svojim životnim dramama.
Autobus staje i putnici hrle vani, gomilajući se ispred bokseva sa prtljagom. Na kraju izlazi i on, skroman i povučen kao i uvek. U rukama mu je omanja torba a u boksu nema prtljaga. To toliko liči na njega, skromno i jednostavno, bez pompe i gomile stvari. Grlimo se i ljubimo tri puta, što bi rekli: Ko Srbi!
Primećujem da je malo nervozan te ga po našem davnom običaju odalamim šakom po leđima, da se opusti i oseti dobrodošlo, kao svoj na svome. Opsuje me sočno po običaju te se glasno nasmejasmo i nervoze nestade. Nisam zvao taksi. Znam da je umoran od puta ali takođe znam i da je sedeo u mestu duže nego ikad u životu. Poznajem ga dobro i siguran sam da će mu šetnja prijati. Pokušavam da mu otmem torbu i olakšam mu hodanje, ali baksuz ne dozvoljava. Osmehujem se. Bože koliko mi to liči na njega. Pomislim, kada bi kao na filmu neki vanzemaljac preuzeo njegov lik i pokušao da ga zameni, ne bi uspeo da me prevari. Ovakve bi ga stvari odale. Tu skromnost i ponašanje mog Kuma nemoguće je iskopirati. A on je uvek takav bio, svima na usluzi i spreman da pomogne ali pomoć ne bi potražio pa ni da gori oko njega.
U želji da mu puno toga pokažem odlučujem se za duži put. Dok mene hvata groznica dobrog raspoloženja zbog želje da mu što više toga objasnim i približim on naizgled smireno gleda i sluša. Ne pokazuje nikakvu emociju niti ga išta ostavlja pod utiskom. Pita me ponešto ali kao i uvek ne izvlači se mnogo iz svoje ljušture. Znam ga čini mi se bolje nego sebe tako da me to ne čudi. Poznajem dobro njegov unutrašnji svet pa i način kako prikriva osećanja i utiske. Ne od drugih koliko od sebe samog. Zato nastavljam da mu pričam dok hodamo prema smeštaju.
Tih nekoliko dana uglavnom smo šetali i obilazili mesta koja su meni bila od značaja. Želeo sam da mu pokažem sve. Mnogo toga je već znao iz naših telefonskih razgovora. Dosta toga je i prepoznao jer sam ga često putem video poziva kroz razgovore vodio ovim deonicama, pa ipak lični doživljaj je nešto sasvim drugo te nisam štedeo noge ni njemu ni sebi.
Vreme je proletelo kao i uvek kada se događaju lepe stvari i približavao se čas povratka. Spremali smo se za put. Trebalo je da se zajedno vratimo u naš grad ali pre toga je ostalo da obiđemo još neka mesta i u marketima pokupujemo neke sitnice.
Sve ovo vreme magija sna povezuje i prepliće neke čudne i nespojive detalje. Lokacije kojima šetamo se mešaju. U jednom trenutku to su mesta iz Slovačke u kojoj se radnja sna i događa, dok u sledećem kao u nekoj groteski, nadovezuju se scene i događaji iz mog skorog boravka u Nemačkoj, kao i iz našeg grada u Srbiji, tvoreći nadrealne situacije i mesta, koja ne pripadaju stvarnom svetu. Nadrealnost sna kulminira nakon scene u marketu koji je u isto vreme Market “Čutura” iz našeg grada i Kaufland u slovačkom gradiću, u kojem tražimo domaći, seljački sir. Tu je jedna bakica kojoj se obraćam na slovačkom dok je gledam kako pakuje poslednje kriške sira u neku plastičnu koficu i stavlja poklopac. Kum i ja shvatamo da za nas neće ostati ništa. Pitam je kako misli da plati sir kada je u njenoj kofici a nije izmeren. Ona mi odgovara na srpskom da joj to nije palo na pamet i kao dete uhvaćeno u nekom nevaljalstvu postiđeno ostavlja koficu na raf i udaljava se nadajući se da je radnici marketa neće primetiti. Kum i ja u trenutku iznenađeni zbog njenog postupka kao i zbog srpskog jezika koji nismo očekivali tu da čujemo, u trenutku se zbunjeno zgledamo a onda uz zaverenički osmeh uzimamo ostavljenu koficu te prebacujemo sir u kese za merenje i odlazimo do vage da bi ga zatim spakovali u svoja kolica za kupovinu. Prešli smo babu i uspešno okončali trgovinu pa zadovoljno nastavljamo dalje.
Izlazeći iz marketa koji više nije mešavina Čuture i Kauflanda, shvatamo da je oko nas naše naselje u Prokuplju ali iz devedesetih godina prošlog veka. Razrušena “Muletova kafana” koja je sada restoran “Kolektiv” u snu je Trgoprometova samoposluga našeg detinjastva koja povezuje našu zgradu i zgradu bliznakinju preku puta. Čudesnim putevima sna mi smo zapravo trgovali u toj samoposluzi a u momentu kada izlazimo iz nje obraćam se Kumu rečima: “E Kume ovo sam ostavio za kraj! Ovo je iznenađenje koje sam hteo da ti pokažem. Vidiš ovo ovde je isto kao kod nas u Prokuplju kada smo bili klinci ali oni su ga na potpuno drugačiji način preuredili. Mnogo pametnije nego što smo to mi uradili…”
Opet san čini svoje čudne preskoke kroz prostorno vremenske distance spajajući nespojivo. Pozivam Kuma da krene sa mnom kako bih mu pokazao to o čemu pričam i u tom trenutku ponovo se mešaju dve odvojene stvarnosti. Uređeni prostor koji mu pokazujem istovremeno je i kod nas i u Slovačkoj. Gledamo Samoposlugu iz koje smo izašli. Iznad nje postoji još jedan nivo. Ona zapravo nije tu gde je realno bila već u podzemnom delu, dok je na njenom mestu, u nivou puta, velika sala fitnes kluba čiji zastakljeni prozori gledaju prema ulici. Iznad zgrade sale postavljena je visoka nadstrešnica, zapravo pre krov koji pokriva veliku površinu oko zgrade i štiti od padavina prostor gde se komšiluk okuplja i druži. U podzemnom delu u produžetku samoposluge nalaze se garaže za automobile stanara zgrade u koje se ulazi sa suprotne strane, na početku dvorišta, dok je sam prostor dvorišta između zgrada ispunjen zelenilom. Moj stan gleda na zelenu oazu, sa četinarima i cvećem. Staze popločane kamenim pločama vijugaju kroz ovo zelenilo. Na njima su postavljene klupe sa stilski uvijenim gvozdenim konstrukcijama koje se oblikovane kao violinski ključevi nastavljaju u naslone za ruke dok su daske za sedenje, naslon i oslonac za ruke napravljene od fino obrađenog drveta boje mahagonija. U sredini dvorišta nalazi se pokriveni letnjikovac a pored njega kamena česma.
Pričam Kumu kako bi i mi dole mogli nešto slično da uradimo. Bolje i to nego da stoji ona razrušena kafana do ulice koja je leglo pacova i narkomana. Zovem ga da krenemo dalje. Ubeđen sam da smo sada u našem gradu i vodim ga po livadi na kojoj je danas EKO pumpa, LIDL, obdanište i pijaca. Kažem mu da bismo mogli da pokrenemo priču da se ovde formiraju bašte koje bi bile ograđene i pod ključem. Porodice koje žive u stambenim zgradama mogle bi da iznajme u tom delu svoju baštu uz povoljnu godišnju rentu opštini, pa bi i mi koji smo u stanovima mogli da imamo svoj kutak prirode. Svaka bašta bi imala svoju malu drvenu kućicu sa najosnovnijim za boravak (krevet, stočić, par stolica, sudopera) i šupu za alat sa strane. Ovo sam video u Nemačkoj i oduševila me je praktična i pametna ideja, a ta ideja je našla svoje mesto u snu. Krećemo dalje i nagovaram ga da pređemo most i svratimo do drugara koji živi u kući pored potoka. Kum mi govori kako smo i dalje u Slovačkoj ali ja sam siguran da smo u našem gradu. Kažem mu da ću mu dokazati kada stignemo kod našeg drugara. Pristaje da krene sa mnom i dolazimo do tražene kuće ali na vratima je prezime Doležal. Shvatam da je Kum bio u pravu i da smo i dalje u Slovačkoj u blizanačkom naselju.
A onda, putevima koji postoje samo u svetu snova ponovo smo u našoj zemlji i našem Prokuplju. Na istom mestu blizu kuće našeg drugara. Ne svraćamo kod njega već prelazimo ulicu i gledamo razrušenu štampariju sa druge strane ulice koja je odmah ispod naše zgrade sa spoljne strane. Govorim kumu kako bi to trebalo raščistiti i taj plac pripojiti zapuštenom školskom parku preko potoka sa kojim se graniči. Tu ima prostora da se mnogo toga lepog uradi. Da se to zemljište preore, prekopa, nanese još slojeva i poravnja a zatim da se objedini kako bi škola imala park sa potokom koji prolazi kroz sredinu. Kej tog potoka bi mogao da se preuredi a umesto zapuštenog i ukorovljenog bilja koje se svuda raširilo, da se zasadi šumica. Breze i četinari sa širokim stazama između. Drveće koje već postoji u parku da se pregleda. Ono što je sasušeno i oštećeno da se ukloni a ostalo da se lepo oreže. Kroz desetak godina bi i mlado drveće ojačalo i imali bi prelep lug, sa klupama i stazama za šetnju i vežbanje.
Nastavljamo šetnju dalje i penjemo se iznad poljoprivredne škole gde je nekada postojao jabukar divljih stabala starih sorti jabuka, par divljih trešanja i nekoliko krušaka. Bila je tu i prelepa livada sa česmom. Mesto na kome se tokom našeg detinjstva okupljala dečurlija i omladina i tu provodila sate u druženju, igri i uživanju u prirodi. A onda je sve to prekopano. Nekoliko godina su tu bile njive na kojima je poljoprivredna škola sejala žitne kulture a sada je već duže vreme zapušteno i zaraslo u trnje. Govorim kako bi i na toj površini mogla da se formira prelepa šuma, koja bi se održavala i bila šetalište i oaza svežeg vazduha i ptičjeg poja…
Dok ponet jakim emocijama razvijam svoju viziju u susret nam dolaze naša dva drugara. Pozdravljamo se i pokušavam da i njima predočim svoje ideje ali ubrzo uviđam da me nekako sažaljivo gledaju i objašnjavaju kako od toga nema ništa. Uvlače nas u svoje priče, dok nam jedan od njih pokazuje neke komade keramike za koju misli da su verovatno iz srednjeg veka i da imaju vrednost na tržištu. Gledam one fragmente i ne liče mi na to o čemu priča, a onda mi pokazuje mesto gde je pronašao. Znam da je entuzijasta i da često ne ume da razgraniči maštu od realnosti. Mesto na kome je pronašao fragmente nije nikakvo potencijalno nalazište već pre neka vrsta seoske deponije i kažem mu da je to od nekog razbijenog suda koje su meštani bacili. Tu se malo sporečkamo ali niko nije spreman da popusti. Na kraju se smejemo. Govorim mu da mu je to osveta jer je pokušao da sruši moje snove i maštarije.
U toj priči pomenu mi da planira da pokrene neka iskopavanja za jednu firmu koja traga za termalnim izvorima i kopa arterske bunare. Pomenu mi kako će angažovati radnike koji će kopati i da im trenutno traži smeštaj. Našao je neku kuću gde bi mogao da ih smesti ali tu stalno nestaje voda i biće problem oko pranja njihovih radnih odela i uopšte garderobe. Tada mi pade na pamet da u našem gradu ne postoje perionice veša a da ima puno radnika na terenu, staraca, neženja koji žive sami i da bi postojanje perionice mnogima koristilo a da bi to mogao biti i moj potencijalni posao.
Pošto me već dugo vremena muči pitanje kako da nađem neki posao koji će mi donositi redovna primanja i mogućnost da sebi uplaćujem radni staž, a poslodavci uglavnom neće ljude mojih godina već puno mlađe, ovo bi mogao da bude odgovor.
Budim se sa pritiskom u grudima od snažnog utiska koji je ovaj san ostavio na mene i postavljam sebi pitanje da li je ovaj detalj na kraju, koji deluje potpuno nebitno iz perspektive radnje cele odsanjane filmeske priče, zapravo odgovor na pitanje koje me godinama unazad ostavlja bez rešenja.
Dušan Vlahović
