Piše: Danilo Golubović kolumnista ProkupljePress
Najpre jedno izvinjenje starijim sugrađanima.
Ovaj tekst nije protiv godina. Nije protiv ljudi koji su čitav život radili, stvarali, podizali porodice i sada, u poznijim godinama, žele da ostanu aktivni. Naprotiv. Društvo koje ne poštuje svoje starije nema mnogo čime da se ponosi. Ako se u ovoj kolumni govori o godinama, govori se o jednom drugom fenomenu: o čudesnoj sposobnosti pojedinih političara da, čim se približe godinama za penziju, postanu — nezamenljivi.
Jer izgleda da u ovoj zemlji postoje dve vrste starosti.
Jedna je ona obična, građanska. Kada profesor ode u penziju, mora da napravi mesto mlađem kolegi. Kada lekar ispuni uslove za penzionisanje, postoje pravila, odgovornosti i ograničenja koja određuju koliko i kako može dalje da radi. Vozač, inženjer, medicinska sestra, radnik za mašinom — svi oni u jednom trenutku čuju onu poznatu rečenicu: „Vreme je da mlađi preuzmu.“
A onda se otvore vrata skupštine.
Tamo, izgleda, važe neki drugi zakoni biologije.
Najdugovečniji među nama ne žive po planinskim selima, već po skupštinskim klupama, dokazujući da se biološki sat najbolje usporava kada se navije na vreme trajanja mandata.
I nije problem u tome koliko neko ima godina. Problem je u tome što politička funkcija izgleda poseduje svojstvo eliksira mladosti.
Čovek koji je juče, po svim društvenim pravilima, trebalo da ustupi mesto mlađima, danas može da sedi u instituciji koja odlučuje o životima miliona ljudi. I to ne samo o jednom studentu, jednom pacijentu ili jednoj fabrici — već o sudbini čitavog društva.
A tu već dolazimo do apsurda.
Profesor, kada ode u penziju, više ne može da oblikuje budućnost ni trideset studenata kao što je to činio tokom karijere. Lekar u jednom trenutku više ne može da stoji u sali i operiše kao ranije. Vatrogasac ne može zauvek da bude na intervenciji. Profesionalni vojnik ne može zauvek da nosi isti teret. Radnik na teškom fizičkom poslu ne dobija nagradu zato što je pedeset godina izdržao — dobija pravo da se povuče.
Ali političar?
Za njega penzija ponekad izgleda samo kao kratka administrativna pauza između dva mandata. Možda je to zato što je politički organizam posebno otporan na godine.
I na umor.
I na odgovornost.
I, što je najvažnije, na ideju da bi nekada trebalo reći: „Dosta je. Sada je red na druge.“
Posebno je zanimljivo što ovaj fenomen nije rezervisan ni za vlast ni za opoziciju. I među jednima i među drugima postoje ljudi koji decenijama učestvuju u krojenju sudbine države od gotovo sedam miliona ljudi. I jedni i drugi umeju da govore o budućnosti mladih, dok istovremeno veoma pažljivo čuvaju svoje mesto u sadašnjosti.
Tu je ironija potpuna.
Mlad čovek dobije savet da treba da stekne iskustvo. A kako da ga stekne? Tako što će čekati da neko sa četiri decenije političkog iskustva jednog dana odluči da mu napravi mesto.
„Mladi su naša budućnost“, čujemo često. Samo nikako da ta budućnost dobije datum početka.
U normalnom profesionalnom životu iskustvo treba da bude most između generacija. Stariji prenosi znanje mlađem, mlađi donosi novu energiju, tehnologiju i drugačiji pogled. Tako društvo napreduje.
U politici, međutim, iskustvo se ponekad pretvori u doživotnu pretplatu.
I onda više nije važno ni da li dolazite sa leve ili desne strane političkog spektra. Nije važno ni da li ste vlast ili opozicija. Ako se isti ljudi decenijama smenjuju na funkcijama, a generacije koje dolaze iza njih samo čekaju u hodniku, onda problem nije ideološki. Problem je sistemski.
Jer država od sedam miliona ljudi nije privatna kancelarija u kojoj vlasnik sam odlučuje kada će predati ključeve. Ona pripada i onome ko ima dvadeset godina, i onome ko ima osamdeset.
Pripada studentu koji tek treba da dobije prvo zaposlenje. Lekaru koji tek počinje specijalizaciju. Profesorki koja tek ulazi u učionicu. Radniku koji tek počinje da gradi svoj radni staž.
I zato pitanje nije: „Koliko godina ima političar?“
Pravo pitanje je: „Koliko dugo jedno društvo može da odlaže smenu generacija, a da od toga ne napravi političku gerontokratiju?“
Jer nije sramota ostariti. Sramota je napraviti od sopstvene funkcije dokaz da bez vas ništa ne može da funkcioniše.
A možda je najveći dokaz da je vreme za promenu upravo onda kada neko počne da veruje da je nezamenljiv.
Zato još jednom — izvinjenje svim starijim sugrađanima. Vi niste problem. Problem je kada se godine koriste kao razlog da običan čovek ode sa svog radnog mesta, a kao argument da političar sačuva svoje.
I možda bi bilo dobro da jednom uvedemo isto pravilo za sve: Ako društvo smatra da je vreme za novu generaciju u učionici, bolnici, fabrici, kancelariji i za volanom — onda bi trebalo da razmisli da li je vreme za novu generaciju i u skupštinskim klupama.
Jer država nije ničija fotelja.
A mandat nije lek protiv prolaznosti.
Ukoliko želite da podržite rad sajta, donaciju možete uplatiti putem žiro- računa: 160-6000001938574-59 ili možete da skenirate QR kod:
