Piše: Danilo Golubović, kolumnista portala
Čitajući zapise o životu starih Prokupčana s početka prošlog veka, teško je pobeći od utiska da smo, opijeni tehnološkim napretkom, izgubili nešto mnogo važnije od sporijeg načina života. Izgubili smo neposrednost. Dok su naši preci gradili zajednice na Hisaru, u kafanama, na njivama, u pesmi i zajedničkom radu, mi danas sve češće gradimo privid odnosa kroz ekran.
Društvene mreže nisu same po sebi zlo. One su alat. Ali alat koji je dizajniran da što duže zadrži našu pažnju, da izaziva zavisnost i pretvara ljudske emocije u podatke. Umesto da se pogledamo u oči, pošaljemo poruku. Umesto da skupimo hrabrost i priđemo osobi koja nam se dopada, šaljemo zahtev za prijateljstvo. Polako nestaje onaj iskonski osećaj – trenutak kada srce ubrzano lupa jer rizikujemo odbijanje, ali i dobijamo priliku za istinski susret. Algoritam je učinio komunikaciju lakšom, ali nas nije učinio hrabrijim. Naprotiv, mnoge je učinio usamljenijim.
Internet je istovremeno postao idealno mesto za političku manipulaciju. Nekada su se političari suočavali s narodom na trgovima, u salama i javnim raspravama. Danas se pažljivo kreirani snimci, algoritamski odabrane objave i emocionalne kampanje šire brže od istine. U digitalnom prostoru teže je proceniti nečiju iskrenost, govor tela ili spontanost. Slika se može montirati, video iseći, a laž ponoviti toliko puta da počne da liči na činjenicu.
Možda je, ipak, najveća cena koju plaćamo ona koja se tiče naše dece. Nikada u istoriji roditelji nisu sami, dobrovoljno i svakodnevno objavljivali toliko detalja o životima svoje dece pred milionima nepoznatih ljudi. Fotografije, snimci, školske uniforme, mesta na kojima borave – sve to ostavlja digitalni trag koji dete nije biralo. Uz to dolaze rizici zloupotrebe fotografija, narušavanja privatnosti, digitalnog nasilja i kontakta sa predatorima. Ono što roditelj vidi kao bezazlenu objavu, neko drugi može posmatrati sasvim drugačije.
Ni porodica nije ostala pošteđena. Društvene mreže otvorile su prostor za tajne identitete, skrivene razgovore, emotivne afere i neprestanu potragu za potvrdom kroz tuđe lajkove. Kada vrednost čoveka počne da se meri reakcijama publike, a ne poverenjem najbližih, porodica polako gubi svoje uporište.
Naši preci nisu bili savršeni, ali su znali da postoje stvari koje se ne iznose pred svet. Dom je bio utočište, porodica svetinja, a privatnost oblik dostojanstva. Danas smo često sami pretvorili sopstvene živote u javni sadržaj, dok algoritmi od naše pažnje prave profit.
Tehnologija nije neprijatelj. Neprijatelj postaje trenutak kada zaboravimo da je ona trebalo da služi čoveku, a ne čovek njoj.
Možda je zato vreme da se ponovo naučimo najjednostavnijim stvarima: da razgovaramo bez telefona na stolu, da decu štitimo umesto da ih izlažemo, da političare procenjujemo po delima, a ne po montaži, i da ponovo otkrijemo vrednost pogleda, rukovanja i date reči.
Jer nijedan algoritam ne može zameniti ono što je vekovima držalo zajednice na okupu – poverenje među ljudima.
Ukoliko želite da podržite rad sajta, donaciju možete uplatiti putem žiro- računa: 160-6000001938574-59 ili možete da skenirate QR kod:
