Piše: Danilo Golubović
Emisija RTS o donorstvu organa i donatorskim karticama, uključujući i najave novog zakona, pokušava da predstavi sistem transplantacije kao napredak kroz brojeve, kampanje i institucionalne promene, ali način na koji je to izneto otvara ozbiljna pitanja poverenja i realnosti.
Ključni problem je kontradiktorna i nejasna poruka o donatorskim karticama. Građanima se godinama govori da je dovoljno potpisati karticu i time izraziti volju, a sada se uvodi novi sistem i poruka da se sve „ponovo uređuje“, što u praksi kod ljudi stvara osećaj da prethodna volja više nije sigurna ili trajna. Umesto kontinuiteta, dobija se utisak stalnog resetovanja pravila bez dovoljno jasnog objašnjenja šta se dešava sa ranijim izjavama građana.
Drugi veliki problem je način komunikacije. Izjave tipa da „moramo da povećamo broj donora“ ili čak formulacije koje zvuče kao „moramo da nateramo ljude da budu donori“ mogu možda biti politički motivisane da pojačaju svest, ali u javnosti zvuče kao pritisak, a ne kao slobodna i informisana odluka. U oblasti koja zavisi isključivo od poverenja, takav jezik proizvodi suprotan efekat — udaljavanje ljudi od sistema.
Treći problem je naglašavanje broja transplantacionih timova i institucionalnih kapaciteta kao dokaz uspeha. Isticanje da postoji više timova, pa čak i novi zahvati poput transplantacije pluća, u emisiji se predstavlja kao napredak. Međutim, pacijentima to nema stvarnu vrednost ako se ne vidi koliko ljudi zaista dobija organ i izlazi iz dijalize. U praksi, mnogo je važnije koliko transplantacija se uradi nego koliko timova formalno postoji.
Iz perspektive pacijenata, ta razlika je ogromna. Posebno kada se u priču uključi i činjenica da pacijenti iz Srbije i dalje odlaze u Belorusiju, Rusiju, pa čak i Indiju kako bi dobili transplantaciju. To jasno pokazuje da domaći sistem ne zadovoljava potrebe u meri koja se u javnosti često sugeriše.
Ovu analizu treba posmatrati i iz ugla pacijenta na dijalizi koji je u tom sistemu 34 godine i koji nikada nije dobio „poziv koji menja život“. Ta činjenica sama po sebi ima veću težinu od bilo koje statistike o timovima, kampanjama ili zakonskim promenama, jer direktno pokazuje koliko je pristup transplantaciji u praksi ograničen i neujednačen.
Na sve to se nadovezuje i pitanje Eurotransplanta i međunarodne razmene organa. Iako formalno postoji kao uređen evropski sistem sa pravilima, u javnosti se on često doživljava kao nedovoljno objašnjen i udaljen od pacijenata. Kada se to spoji sa slabim domaćim rezultatima, kod ljudi se prirodno javlja dodatna sumnja u transparentnost celog procesa.
Zaključak je da problem ove emisije nije u tome što promoviše donorstvo, nego u načinu na koji to radi. Umesto jasnog i doslednog objašnjenja kako sistem zaista funkcioniše i kakvi su stvarni ishodi, javnost dobija kombinaciju političkih poruka, emotivnih apela i institucionalnih statistika. U takvom okviru, pacijenti — posebno oni koji godinama čekaju transplantaciju — gube poverenje, jer ne vide da se njihova realnost poklapa sa onim što se prikazuje u javnosti.
Ukoliko želite da podržite rad sajta, donaciju možete uplatiti putem žiro- računa: 160-6000001938574-59 ili možete da skenirate QR kod:
