Vučić “Otac nacije”

Dodajte ProkupljePress u omiljeni Google izvor

Piše: Danilo Golubović

Od 2012. godine Srbija je svedok transformacije političkog sistema koji se sve više centralizuje oko jedne ličnosti. Aleksandar Vučić je tada, kao potpredsednik Vlade i ministar odbrane, započeo svoj put ka dominantnoj ulozi u politici Srbije. Njegova strategija kombinovala je kontrolu institucija, medija i izbora, kreiranje stalnog straha među građanima i izgradnju kulta ličnosti koji je postao ključni instrument održavanja vlasti. Vučićev politički uspon nije se zasnivao samo na formalnim funkcijama, već i na sposobnosti da oblikuje javno mnjenje, delegitimizuje opoziciju i predstavi sebe kao jedinu figuru sposobnu da vodi državu kroz krize.

Jedan od osnovnih elemenata njegovog modela vladanja jeste stalno prebacivanje krivice. Svaki problem, bilo ekonomski, zdravstveni ili geopolitički, prikazuje se kao rezultat grešaka prethodnih vlasti ili opozicije. Najpoznatiji primeri uključuju famozni slučaj sa 619 miliona dolara tokom vlasti prethodnih političara, pandemiju korona virusa, gde je Vučić prikazan kao jedini koji je brzo nabavio vakcine i spasio narod, i geopolitičke krize poput rata u Ukrajini, koje služe za prikazivanje spoljnog pritiska na Srbiju i njegovog heroizma. Ova strategija omogućava da se javnosti stalno prenosi osećaj ugroženosti i da jedini „stabilan lider“ bude Vučić, čime se cementira njegova centralna uloga u politici.

Strah je stalni instrument kontrole. Konferencije za štampu, obraćanja i intervjui prenose poruku da je situacija uvek teška, da opozicija ne može da reši probleme i da su izazovi neprekinuti. Građani bivaju uvereni da bez jednog lidera, koji sve podnosi i stalno se bori, država ne bi mogla opstati. Izbori u tom sistemu postaju ključni instrument za konsolidaciju vlasti. Kroz kontrolisane ili predvidljive izborne procese, Vučić i SNS potvrđuju politički monopol, legitimizuju vlast i marginalizuju opoziciju, što im omogućava dugoročno oblikovanje javnog mnjenja i kontrolu nad državnim institucijama.

Vučić je ujedno izgradio i snažan kult ličnosti. Javne i privatne televizije prenose narativ u kojem je on jedini kompetentan političar, dok opozicija postaje nekompetentna, destruktivna ili pod uticajem stranih sila. Svaki nastup, projekat ili međunarodni sastanak pažljivo se koristi da se naglasi lična zasluga predsednika, dok se rad institucija uveliko pripisuje njegovim sposobnostima. Digitalne platforme dodatno omogućavaju direktnu komunikaciju sa građanima, bez posrednika i kritičkog nadzora, čime se učvršćuje percepcija da je Vučić stalno pod pritiskom, ali se ne prepušta problemima i borbi, već lično „spašava“ zemlju i narod. Heroizacija ličnosti delegitimizuje opoziciju, stvara osećaj zavisnosti građana od „jedinog državnika“ i omogućava koncentraciju moći u rukama jednog čoveka.

Trenutno se može pratiti strateški preokret u Vučićevom političkom planu. Sa funkcije predsednika države planira povratak na mesto premijera, čime preuzima najvažniju izvršnu funkciju u zemlji, dok će predsednik države postati u velikoj meri ceremonijalna figura, zadužena za primanje stranih državnika, podelu ordenja i protokolarne funkcije. Time se jasno pokazuje da formalni naslov više nije ključ za vlast, već da su stvarne poluge moći koncentrisane u kabinetu premijera, čiji će Vučić i dalje biti centralna figura. Ova strategija omogućava mu da zadrži kontrolu nad institucijama, državnim resursima i političkim procesima, dok zadržava imidž „državnika“ pred međunarodnom javnošću i biračima.

Ekonomski i društveni efekti ove strategije su višestruki. Dok se pojedini infrastrukturni projekti i ekonomski pokazatelji ističu kao uspeh, koncentracija bogatstva i pogodovanje politički podobnim kompanijama ograničavaju razvoj društvene ravnoteže. Stabilnost se održava po cenu kontrole, straha i ograničene slobode izražavanja, a polarizacija društva postaje trajna. Građani bivaju prisiljeni da biraju između podrške lideru iz sigurnosti ili straha i kritike koja nema prostor za ozbiljnu javnu diskusiju. Svaka kritika opozicije lako se prikazuje kao opasnost za narod, dok se Vučić svakodnevno prikazuje kao heroj koji podnosi verbalne i političke napade, ali se ne prepušta problemima.

Odsustvo ozbiljne opozicije dodatno jača ovaj sistem. Fragmentirana i medijski slabašna opozicija ne može ponuditi realnu alternativu, što omogućava Vučiću da kontroliše narativ i oblikuje politički prostor. Izbori služe kao potvrda njegove vlasti, a ne kao demokratski mehanizam kontrole. Dnevna dramatizacija ličnih napora predsednika, stalni naglasak na pretnjama i verbalnim „atentatima“, jača percepciju da je on stalno izložen pritiscima, ali se bori za narod i državu.

Vladavina Aleksandra Vučića, od potpredsedničke funkcije, preko premijerske i predsedničke, do sadašnjeg plana povratka na premijersku funkciju, jasno pokazuje karakteristike modernog autoritarnog režima. Strah, marginalizacija opozicije, izbori kao legitimacija, dnevna dramatizacija ličnih napora lidera i medijska kontrola zajedno stvaraju sistem u kojem je Vučić centralna figura. Formalni predsednik države postaje protokolarna figura, dok stvarna vlast i kontrola nad državom ostaju u rukama premijera, što Vučić strateški koristi za očuvanje političkog monopola.

Ova dinamika pokazuje da politički sistem Srbije više ne zavisi od formalnih institucija ili titula, već od sposobnosti lidera da oblikuje vlast, institucije i javno mnjenje po svojoj meri. Svaka kriza ili izazov koristi se za jačanje narativa o ugroženosti, dok Vučić stalno demonstrira spremnost da „podnese sve“ za narod, čime se dodatno učvršćuje kult ličnosti i dugoročna koncentracija moći. Demokratija formalno postoji, ali u praksi dominira jedna ličnost, a politička scena se održava kroz kontrolu, strah i simboličku legitimaciju vlasti.

Vizuelna vremenska linija ključnih događaja:

2012. Vučić postaje potpredsednik Vlade i ministar odbrane; SNS konsoliduje političku dominaciju.

2014. Prelazak na mesto premijera; počinje jača medijska kontrola i koncentracija izvršne vlasti.

2017. Postaje predsednik države; medijska i izborna strategija cementiraju njegovu ulogu centralne figure.

2018–2020. Pandemija i geopolitičke krize; Vučić se prikazuje kao jedini koji rešava krize.

2022–2026. Fragmentirana opozicija, izborni ciklusi i heroizacija ličnosti omogućavaju dalju konsolidaciju moći.

2026. Planirani povratak na mesto premijera; predsednik države postaje uglavnom ceremonijalna figura, dok Vučić zadržava realnu kontrolu nad izvršnom vlasti.

Na kraju, postavlja se ključno pitanje – da li je promena vlasti uopšte realno moguća kroz demokratske mehanizme? Sve veća koncentracija moći, medijska dominacija, kontrola institucionalnih poluga i fragmentisana opozicija stvaraju utisak da je politička smenjivost vlasti u Srbiji ozbiljno narušena. Iako formalno postoje izbori, višestranačje i demokratske procedure, percepcija značajnog dela javnosti jeste da vlast u Srbija nije istinski smenjiva putem demokratskih izbora, jer su uslovi političke utakmice duboko neravnopravni.

Ukoliko se takav sistem održi, stanje u Srbiji teško da će se suštinski promeniti. Politički ciklusi će se smenjivati formalno, ali bez realne redistribucije moći. Institucije će postojati, ali bez pune autonomije. Izbori će se održavati, ali bez istinske neizvesnosti. U takvoj atmosferi javni prostor postaje zatvoren krug u kojem se stalno ponavlja isti narativ, iste poruke, isti obrasci straha i mobilizacije.

Metafora da je „vazduh u Srbiji uvek isti, ustajao“ ne govori samo o političkom zastoju, već o osećaju društvene stagnacije. Kada sistem nije smenjiv, on ne evoluira. Kada konkurencija nije ravnopravna, nema istinske odgovornosti. A kada odgovornosti nema, demokratija ostaje forma bez suštine.

Upravo zato naredni izbori nose posebnu težinu – ne samo kao politički događaj, već kao test da li je demokratska smenjivost vlasti i dalje moguća ili je politički sistem definitivno prešao u fazu trajne personalizacije, u kojoj jedna figura nadživljava funkcije, mandate i institucionalne okvire. Ukoliko se struktura moći ne promeni, promena će ostati samo proceduralna, dok će suština sistema ostati ista. U tom slučaju, bez obzira na formalne izbore i rotacije funkcija, politička realnost će ostati nepromenjena – a vazduh će i dalje biti isti.

Ukoliko želite da podržite rad sajta, donaciju možete uplatiti putem žiro- računa: 160-6000001938574-59 ili možete da skenirate QR kod: