Piše:Danilo Golubović, pacijent dijalize
VIII poglavlje
Ponekad mi se čini da nisam oduvek bio ovakav. Da sam nekada imao lice koje je umelo da se smeje iskreno, bez gorčine između zuba. Ali kad pokušam da se setim tog čoveka, sve što vidim je magla. Kao da je postojanje pre dijalize bilo samo san koji sam jednom davno sanjao.
Sećam se svog prvog susreta s aparatom. Bio je hladan, tih, i previše čist da bi bio prijatelj. Sestra mi je tada rekla da se ne plašim, da će to „biti samo malo neprijatno“. Neprijatno. Reč koja se koristi kad ne znaš kako da sakriješ istinu. Kad ne smeš da kažeš: „Biće teško. Biće dugo. Biće tvoj život.“
Sedim tada, kao klinac, tanak i preplašen, i gledam u tu mašinu koja diše umesto mene. U cevima vidim svoj život kako kruži, kao da me podseća da sam i ja postao deo nje. Da bez nje više ne postoji „ja“. Da smo spojeni, kao dve kazne koje se hrane jedna drugom.
Godine su tada još imale smisao. Računao sam ih po školskim raspustima, po prijateljima, po filmovima koji su izlazili. Kasnije sam ih brojao po dijalizama. Tri sedmično. Četiri sata po jednoj. Dvanaest sati nedeljno. Pedest nedelja godišnje. Trideset tri godine. Saberi, i dobićeš život. Moj život.
Ljudi govore da vreme leči sve. Laž. Vreme samo menja način na koji boliš. Na početku, bolelo je telo — igle, umor, mučnina. Kasnije je bolela glava — pitanja, pogledi, ćutanja. A sad boli ono što više ne znam da objasnim. Nema više tačke bola, sve je bol.
Svi su mi govorili da se navikneš. Navika — to je najpodmukliji otrov koji postoji. Navikneš se da čekaš. Navikneš se da ne planiraš. Navikneš se da se ne nadaš. I onda, jednog dana, shvatiš da si se navikao i na to da ti život prolazi mimo tebe.
Sećam se mirisa sale, onog hladnog vazduha koji miriše na metal i dezinfekciju. Sećam se lica ljudi koji su tada bili pored mene — nekih više nema. Nisu otišli kući, otišli su zauvek. A ja sam ostao, kao svedok koji nije siguran da li je srećan što je preživeo.
Nekad su dolazili studenti da „nauče“ kako izgleda dijaliza. Gledali su nas kao slike u medicinskom udžbeniku. Mi smo im bili lekcija. Oni su nama bili podsetnik da smo zaboravljeni. Jer kad te neko posmatra kao proces, a ne kao osobu, znaš da si izgubio ljudskost.
Godine su mi uzimale sve redom. Najpre snove. Onda planove. Na kraju — ljude. Prijatelji su nestajali polako, prvo pozivima koji su postajali ređi, pa ćutanjem. Žene su odlazile brže — njihove oči su uvek prve govorile zbogom. Nikad ih nisam krivio. Teško je voleti nekog ko svako veče meri sledeće jutro.
Sećam se jednog proleća. Sunce je bilo toliko jako da sam pomislio da će me oživeti. Izašao sam napolje, seo na klupu i gledao ljude kako žure. Svet je izgledao kao da se meni osvetio — jer sam ga nekad voleo. Tada sam prvi put shvatio da nisam više deo njega. Svet se kretao, a ja sam bio zakucan za svoj aparat, za svoj ritam, za svoje sate.
Trideset tri godine. To više nije vreme — to je arhiva tišina, dana koji su ličili jedan na drugi. Mogao bih da ti kažem koji je dan bio najteži, ali lagao bih. Svi su teški na svoj način. Svaki dan nosi svoju dozu praznine, precizno izmerenu kao količina dijalizata.
Nekad, kad pogledam unazad, ne vidim godine, vidim slike. Jednu sobu, jedno lice, jedan pogled, jedan aparat. Sve se svelo na to. Na trenutke koji su trajali predugo. Na život koji se pretvorio u čekanje. Ljudi misle da sam jak. Nisam. Samo sam se pomirio sa tim da više nema povratka. Ne možeš se boriti protiv onoga što te održava u životu. Ne možeš mrzeti aparat koji ti daje dah. Možeš ga samo gledati i ćutati. To je moj odnos sa životom — pogled i tišina.
Sećanja su jedino što još nisam izgubio. Ali ni ona više nisu čista. Izbledela su kao stare fotografije — vidiš oblik, ali ne znaš više boje. I kad pokušam da se setim kako je bilo pre, ne mogu. Jer pre ne postoji. Postoji samo „od tada“.
Možda su mi ukrali godine, ali dušu sam sam dao. Jer čovek, kad preživi sve što je mislio da ne može, nauči da ne traži mnogo. Ja više ne tražim. Ne molim. Ne očekujem. Samo dišem, brojim sate, i zahvalim se tišini što me još prima u svoje krilo. Ako me neko pitao gde sam bio sve te godine, rekao bih — tu. U istom mestu, sa istim pogledom, sa istim aparatom. Menjale su se samo igle, a ja sam ostajao isti. Čovek između dve tišine — one pre i one posle dijalize.
Sada, kad pogledam unazad, ne tražim krivca. Jer ništa od ovoga nije imalo smisla, ali to ne znači da nije bilo stvarno. Sve što sam ikada imao, stalo je u četiri sata po sesiji. A sve što sam izgubio — u tišinu između dva disanja.
Ukoliko želite da podržite rad sajta, donaciju možete uplatiti putem žiro- računa: 160-6000001938574-59 ili možete da skenirate QR kod:
Једном ми је неко рекао да сви људи имају по неки здравствени проблем и да никоме није лако. То ми је рекла једна будала која је имала среће да у животу ужива. Није лако бити болестан од ране младости и цео живот провести у страху незнајући шта доносе нова јутра. Болест не пролази нити се човек икада навикне на њу, већ се заједно трансформишу и привикавају једно на друго. Здрави људи су срећни људи.